Autor: Nedžad Ćeman
Česti su slučajevi da u bivšim ili kako ih već volimo nazvati ex-Yu državama nailazimo na svaku vrstu krajnosti. Ovih dana posebno privlači pažnju naizgled krhka “situacija na Sandžaku”, i još jednom kao glavna meta je izabrana Islamska zajednica u Srbiji na čelu sa muftijom Zukorlićem. Da se ne radi o vjerskoj zajednici i njenom poglavaru situacija bi bila više nego smiješna. Nego da pođemo iz početka.
Neki pseudo-dobročinitelji zajedno sa domaćim četničkim jatacima Kurtom i Murtom pohitali da naprave nekakvu treću islamsku zajednicu na Sandžaku koja će kako kažu donijeti „red i mir“ u regionu, a i pomoći toj jadnoj Srbiji da se dohvati europskih fondova. Kako je Srbija jako „brižljiva“ država kada se radi o razbijanju Bošnjaka odmah je stavila na raspolaganje Kurti, Murti i turskom sevapdžiji, Ivicu i Maricu, koji će brinuti za sigurnu nesigurnost te namerli rabote. Da bi bili u kompletu, valjalo je i nezaobilazne komšije pozvati na taj dernek pa su durmitorski đetić Đuka i njegov odani ratni i poratni ahbab, naoštreni Faro zvani “Crna ruka” a u čast svim mutnim i zamućenim radnjama se zaputili zajedno ne bi li pomogli da se što prije riješe neposlušnog Novopazarskog Hodže. Da bi ta čuvena rabota išla onako kako su zamislili svaki od njih se latio svog zadatka, turko sevaplija prvi ćesu odriješi pa po tri stotine silnih eurića daje svakom munafiku koji je spreman prodati svoj toprak nebi l’ što Hodži naudio. A Kurti i Murti se smiješe “brci”, s’ jedne strane stambolski eurići a sa druge lokalni mafijaši debelo će platiti Hodžine. A Ivica i Marica nikad sretniji. Sretni što će ponovno paradirati sa Niškim bataljonom i ovom Husrev-begovom kaldrmom i oni nude to što ponudit’ imadu. Komšije Đuka i Faro baš rasrđeni što him Hodža često po njihovim čaršijama hodi pa ga čaršije plaho zavoljele.
Đuka i Faro, na sve spremni i pripremljeni da pozovu svoje mračno društvo baš k’o ono u kobna vremena kada su sa svojim vjernim podanicima golorukoj sirotinji “viteški” glave sjekli. Da se nebi mnogo dangubilo, lati Faro svoju noćnu pticu Semiricu po derneku znanu, dade njojzi khalem i ćahate da o „crnom“ Hodži ona piše, pisala bi kad bi pisat znala, dolje tvrdo a gore visoko… No se lati havazova vrijednica po dunjahluku munafike tražit’, nebi njoj teško munafike naći baš su bili u birtiji prvoj ko sve „raja“ stara i poznana. Opletoše po Hodži „nestašnom’“, dodirnuše izbe i odaje. Sve se laža na lažu kalemi. Poče se pisati bukvica ljuta s’ kojom valja dunjah prevarati, prevarati i Hodžu satrijeti. Kad se flaše goleme ispiše i napisa se zla bukvica ljuta, veseli se i Faro i Djuka, dočekaše i veselu družbu, za njih rabota bješe završena, ali je Hodža davno njih skužio. Oko njega sve birani sokoli ponizit se i prevarit ne daju, džaba laži i ružni avazi istina je njihova vrlina, jedino se pred Bogom klanjaju a za družbu Farinu ne haju. Biće još dana za megdana i ovog je puta zloba otjerana, a na obraz baš tih neinsana što su takvi bez dina i imana…